Резиме Исус је увек захтевао све да га следимо. Никада није направио изузетак. Да је то икада учинио, то би било време када је богати младић дошао да следи Исуса. Споља, човек је имао све замке које би могле да буду великог следбеника. У себи се, међутим, суздржавао. Исус је то препознао. Неће прихватити делимичну обавезу. Тада није; он сада не. Апостол Павле пружа теолошки оквир за оно што значи потпуно следити Христа и последичне промене које то чини у животу особе.
Ова проповед ће подсетити слушаоце да Бог очекује безусловну предају. Али када се једном направи, дешава се метаморфоза која претвара особу у стварни живот који тражи.
Увод Да ли сте икад радили лоптице? То је та мала песма и плес који нам говори да ставимо леву руку или десну ногу или неки други део тела у круг, протресемо га, а затим се „окренемо“. То је активна и понекад заморна мала вежба која се завршава командом: „Стави себе...“
Када се сетим те песме и игре, сетим се још једног упутства. Овај је од апостола Павла, он пише: „Зато вас, браћо, милошћу Божијом позивам да своја тела принесете на жртву живу, свету и Богу угодну; ово је ваше духовно обожавање“ (Рим. 12:1). „Да представите своја тела“ је Павлов начин да каже: „Стави себе целог себе“. Песма и плесна рутина коју називамо обожавањем укључује приношење целе наше личности Богу. То је теже од плесне рутине.
Већина нас разуме идеју давања новца у цркви. Постоје тањири и коверте, а ми стављамо свој новац или чек у коверту и бацамо га у тањир. То представља признање Божјих благослова у нашим животима; представља нашу посвећеност служби скупштине; то је део нашег богослужења; то је начин на који отварамо небеске прозоре како би нас Бог још више благословио; за многе представља противотров материјализму. Иако би неколицини могао да користи мало охрабрења, већина нас разуме шта значи дати принос цркви. Али свима нама без изузетка је потребна нека помоћ око идеје да се принесемо Богу, да уложимо целог себе.
Не можемо се ставити у коверту. Не можемо да се попнемо у тањир када послужитељ наиђе и каже; "Моја понуда Богу данас сам ја."
Већина људи не долази на богослужење спремни да се целог себе предамо Богу. Донели смо грехе које треба исповедити и очистити пре него што одемо. Донели смо питања на која треба одговоре и проблеме за које су потребна решења. Донели смо терете који треба да се скину и анксиозности које треба отклонити—и фрустрације и депресију и досаду и преокупације, све врсте ометања. Могу ли да кажем да би већини нас било лакше да извадимо чековну књижицу и удвостручимо понуду и ставимо је у тањир него да се предамо Богу.
Али усуђујем се да кажем да нисмо обожавали све док се нисмо предали Богу. Обожавање је потпуна посвећеност целокупне особе за цео живот. Све мање није право обожавање.
Право обожавање није само приношење детаљних молитава Богу. Није ни инспиративна литургија ни сјајан ритуал. Нити даје велике донације. Нити певање величанствених песама хвале, или слушање проповеди. Право обожавање се дешава када признамо грех, окренемо се од тог греха, а затим се потпуно и свим срцем принесемо Богу.
Зар се неко не би усудио да се преда свим срцем када наиђе на Божје присуство? Не би ли неко пао пред његове ноге дајући му све од себе, да су захваћени његовом сјајем и светошћу? Зар неко не би уложио целог себе, када би осетио љубав и моћ Свемогућег Бога?
И. Приносимо себе Богу због Његове милости (ст. 1) Павле представља Божје милосрђе као свој најјачи аргумент да се предамо Богу. „Позивам вас“, рекао је Павле, „милосрђем Божијим. . . да представите своја тела“ (Рим. 12,1). Када препознамо шта је Бог учинио за нас преко свог сина Исуса Христа, једини одговор је да му се потпуно предамо. Исус је благодат. Подизалац мртвих. Онај који нас спасава.
Ми смо грешници. Тај грех има смртне последице. Али док смо још били грешници, Христос је умро за нас. Он је преузео наше место узевши на себе последице и казну за наш грех тако да сада за нас нема осуде. Спашени смо од огња пакла у вечно присуство Божије. То је чин милости и милости. То је крајњи дар. Никада то не заборави.
То би требало да нам буде довољна мотивација да цео свој живот предамо Богу. Ако нас размишљање о Божијој милости не покреће, онда смо у невољи? Где бисмо били без Божје љубави и праштања? Где бисмо били без Божјег присуства у нашим животима?
